PIŠE: VLADIMIR PAVIĆEVIĆ

Nepune dve ipo godine nakon što su predstavnici albanskog naroda na Kosovu usvojili Deklaraciju nezavisnosti kojom se proglašava nastanak nove države, sudije Međunarodnog suda pravde su saopštile da proglašenje kosovske nezavisnosti ne predstavlja kršenje normi međunarodnog prava. Time je, za sve koji se u politici služe razumom, konačno zapečaćena sudbina kosovske politike Srbije koju su u kontinuitetu vodili Milošević, Koštunica i Tadić. Srpski establišment je, prepoznavši da to može značiti koji glas manje na sledećim izborima, sadržinu mišljenja Suda brže bolje protumačio kao nedavanje signala Prištini da je imala pravo na secesiju, a pojedini ministri u srpskoj Vladi su upirali prstom u svetske sile

pitajući se dokle više sa nepravdom. Umesto da se otrezne jedinim pitanjem koje je sada umesno: koji elementi treba da čine novu politiku Srbije prema Kosovu.

Podsetimo se da je istorija konflikta Albanaca i Srba na Kosovu duga, da je obilovala sukobima, nerazumevanjima i, vrlo retko spremnošću da se čuje drugi. Period suživota u bivšoj Jugoslaviji nije doneo smirivanje tenzija, ali je Miloševićev dolazak na vlast tenzije rasplamsao. Od prvog odlaska na Kosovo uoči Osme sednice do rata koji je 1999, očekivano

izgubio, Slobodan Milošević je vodio politiku koja je kosovski mit postavila kao pitanje opstanka srpstva, tretirajući srpsko stanovništvo na Kosovu kao keca u svojoj partiji pokera, a albansko kao arhineprijatelja. Gubitak Kosova 1999. godine nije doneo nikakvu promenu u kosovskoj politici, čak se čini da deset godina nakon Miloševićevog svrgnuća nepromenjena živi u zvaničnoj politici današnje Srbije.

Izgubljeni rat ne znači ništa, govorilo se u društvu Koštuničinih ministara, u pregovorima je naša šansa. Pregovori su vođeni tokom 2006. godine, uglavnom u Beču, a rezultat je bio potpuno razmimoilaženje pregovaračkih strana o tome gde leži budućnost Kosova. Ne časeći odviše, predstavnici albanskog naroda na Kosovu okupili su se 17. februara 2008. godine u zgradi kosovske skupštine i usvojili Deklaraciju nezavisnosti. U Beogradu su iste večeri popaljene ambasade pojedinih država, a stigla je i pretnja zahlađenjem odnosa sa svima koji prihvate kosovsku nezavisnost. Nešto docnije srpsko Ministarstvo spoljnih poslova lansiralo je tezu da kosovsko pitanje treba da se izmesti u pravnu arenu, u kojoj će kosovska politika Srbije pronaći svoje opravdanje. A pravna arena je rezervisana za telo od stručnosti i autoriteta – Međunarodni sud pravde. Išlo se logikom da je pravda, a onda i pravo, na strani srpstva. Rat smo izgubili, jer smo ratovali protiv snažnijih; političke pregovore smo izgubili, jer je suprotstavljena strana iza sebe imala moćnije; u polju prava i pravde ne mogu nas pobediti. A onda je kao hladan tuš stiglo mišljenje Međunarodnog suda pravde kojim se, jasnije od rezultata rata i preciznije od rezultata bilo kojih pregovora, potvrđuje da se u normama međunarodnog javnog prava ne može pronaći osnov za markiranje Deklaracije nezavisnosti kosovskih Albanaca kao nelegalne. Vlada Srbije hitro je pripremila rezoluciju za Generalnu skupštinu UN, odlučivši da rasplamsa novu bitku za Kosovo u političkoj areni u kojoj je 2006, ta bitka već vođena i izgubljena.

Štavise, ko je pažljivo pratio skupštinsku debatu vođenu nakon sudskog mišljenja, mogao je uočiti interesantne paradokse. Dok su se poslanici vladajuće većine i Demokratske stranke Srbije prepucavali, uzajamno se optužujući za propuste u dosadašnjoj kosovskoj politici, Ivica Dačić se upitao zašto su uopšte rušili SPS, imajući u vidu strast sa kojom se zaklinju u sopstveno, selektivno tumačenje rezolucije 1244. I to sa punim pravom, budući da zaključci do kojih je Skupština došla, kao i nove inicijative Vlade i predsednika navode na zaključak da oni pokušavaju da udahnu novi život već poraženoj politici, a ne da je menjaju. Mitološko shvatanje kosovskog problema čak je dobilo novu dimenziju u interpretacijama ministra spoljnih poslova, koji otvoreno govori da nam predstoji teška borba, koju ćemo po svoj prilici izgubiti, ali u nju moramo ući bez obzira na ishod, radi nje same. Bolje to ne bi sročio ni sam car Lazar iz narodne pesme. Umesto održavanja u životu davno propale Miloševićeve

kosovske politike, mišljenje Međunarodnog suda pravde bi trebalo da bude jak povod za preispitavanje postojeće politike prema Kosovu i definisanje elemenata za novu.

Centralni deo ovog teksta čini predlog koraka koji bi trebalo da vode ka pokušaju rešavanja spornih pitanja koja se javljaju u kontekstu odnosa između Srbije i Kosova, kao i pokušaju ostvarenja šire, regionalne stabilnosti na Zapadnom Balkanu. Prethodno ću dati pregled drugih, realnih, opcija za definisanje kosovske politike i razloge zbog kojih smatram da nijedna od njih nije dobra za građane Srbije.

Najgora opcija u pogledu definisanje kosovske politike u Srbiji je status quo.

Zamrzavanje postojeće situacije bi značilo i zamrzavanje Srbije kao nedovršene države. Ova opcija bi Srbiju očuvala kao državu nedefinisanih granica, a u političkom polju bi simbolička snaga kosovskog mita i dalje bila jaka. Status quo bi Srbiju držao udaljenu od evroatlantskih integracionih procesa, izvan mogućnosti da se u skorije vreme približimo evropskom civilizacijskom krugu od koga nas je Milošević odvojio pre dve decenije. Zamrznuti konflikt bi se odrazio i na države u regionu i dok bi trajao predstavljao bi potencijalno žarište nestabilnosti Zapadnog Balkana. Etnička identifkacija stanovništva u entitetima unutar postojećih država Zapadnog Balkana bi verovatno jačala, što bi nas držalo u stalnom strahu od novih sukoba. Sve su to razlozi protiv ove opcije.

Podela Kosova podrazumeva odvajanje severnog dela Kosova i pripajanje Srbiji, sledeći od ranije poznatu formulu 88-12-12. Jednostavno rečeno, formulom se tvrdi da, budući da je Kosovo činilo 12 odsto teritorije Srbije, a da severni deo Kosova sa centrom u Kosovskoj Mitrovici čini otprilike 12 odsto teritorije Kosova, ta bi srazmera mogla da posluži kao osnov za podelu Kosova. Ovo je za Srbiju, takođe, loš predlog. Njime se zapostavljaju enklave južno od Ibra u kojima živi srpsko stanovništvo i pažnja se usmerava isključivo na teritoriju.

Jednako težak problem je što ovaj predlog uvodi etnički princip definisanja granica kao primarni, što bi kao posledicu moglo da ima menjanje granica na jugu Srbije, ali i u Makedoniji, Crnoj Gori i u Bosni i Hercegovini. Tu vrstu pretumbavanja, čini se, nemoguće

je zamisliti bez novih ratova, otud i ovaj predlog tretiramo kao veoma loš.

Priznanje kosovske nezavisnosti u postojećim okolnostima, takođe, nije dobro rešenje. Formula standardi pre statusa, koja je figurirala kao adut zapadnih sila tokom pregovora 2006. godine, pa i pre toga, nije obezbedila zaštitu prava manjinskih zajednica na Kosovu, naročito ne prava srpske zajednice. Uprkos tome što deo srpske populacije učestvuje na kosovskim izborima i što predstavnici Srba učestvuju u radu kosovskih institucija, stepen ostvarivanja osnovnih ljudskih prava i sloboda je veoma nizak, a Srbi u enklavama žive u nekoj vrsti geta.

Dodatni problem je to što se u ambijentu razvoja mlade države svi borci za njenu nezavisnost, pa i osumnjičeni za najteže ratne zločine tretiraju kao heroji. U takvoj atmosferi teško je i zamisliti skoro ostvarenje zadatih standarda i nezavisnost Kosova Srbija ne bi trebalo verifikuje sve dok se život na Kosovu odvija u takvim uslovima.

Nova kosovska politika trebalo bi pre svega da doprinese izlasku Srbije iz teritorijalnog previranja u kojem se nalazi još od 1988. godije. Ona treba da pođe od prihvatanja realnosti da je nezavisnost Kosova verifikovana ratom 1999. godine, potom u političkoj, a na kraju i u pravnoj areni. Ona treba da uvaži da su ključni spoljnopolitički partneri Srbije i gotovo svi susedi priznali Kosovo kao nezavisnu državu. Novom kosovskom politikom treba jasno

pokazati da se prihvata da je srpska diplomatija doživela krah i da, kad je reč o delanju u odnosu na kosovsku temu, treba da se menja iz korena. Prvi korak u novom spoljnopolitičkom nastupu u odnosu na kosovsko pitanje trebalo bi da bude upućivanje signala da Srbija prihvata realnost i da je spremna da prizna nezavisnost Kosova pod određenim uslovima. Iniciranje pregovora o uslovima za prihvatanje nezavisnosti stvorilo bi pretpostavke za rešavanje jednog od najtežih problema na Zapadnom Balkanu. Uslovi za priznanje nezavisnosti trebalo bi da se odnose na:

• obezbeđivanje jasnih garancija za manjinsko, srpsko, stanovništvo na Kosovu;

• državljanstvo pripadnika srpskog naroda koji žive na Kosovu:

• slobodu kretanja za Srbe koji žive na severu Kosova i u enklavama;

• pravno uređenje zaštite srpskih spomenika kulture i slobodan pristup ovim lokalitetima.

Predstavnici najvažnijih institucija Srbije bi kao gest dobre volje trebalo da pozovu kosovske Srbe da učestvuju na kosovskim izborima i u kosovskim institucijama. Srbija bi time poslala signal i partnerima iz Evropske unije i SAD da je ozbiljna u pogledu perspektive članstva u EU i NATO.

Kao dodatni znak odgovornosti i prema regiji kojoj pripada, Srbija bi trebalo da inicira sazivanje Konferencije o bezbednosti i saradnji na Zapadnom Balkanu, koja bi kroz rad u odgovarajućim telima obezbedila periodične sastanke predsednika država ili vlada Zapadnog Balkana na kojima bi se rešavali problemi koji se tiču regiona. Konferencija bi mogla da funkcioniše po modelu rada Konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji (KEBS) sve dok se ne stvore uslovi da se na temelju rezultata rada Konferencije osnuje međunarodna organizacija koja bi povezivala države Zapadnog Balkana. Osnovna primedba ovom predlogu mogla bi da bude izražena sumnjom u to da je Srbija kao nedovršena država, uopšte u stanju da postavlja uslove drugima oko bilo kog pitanja. Odsustvo bilo kakve reputacije Srbije u međunarodnim odnosima, kao proizvoda delanja neodgovornih i neozbiljnih političara, dodatni je problem svakom pokušaju da se iskoči iz staze devedesetih. Pre se može očekivati da sličan predlog dođe kroz vrstu pritiska spolja, što bi umanjilo pozitivne efekte ukoliko bi inicijativa došla upravo iz Srbije.

Šansu ipak treba tražiti u predlozima nove politike, ali i u novim ljudima kao nosiocima takve politike.

(Helsinška povelja, broj 141–142, jul – avgust 2010)