Predgovor Glasnika Bosanskog Kongresa

Nacionalni kongres Republike BiH od svog osnivanja bije bitku sa neukim građanima BiH koji politiku vide kao zavjeru i spletku zaintersovanih strana, što oni iskazuju sintagmom “politika je kurva”. To shvatanje su pothranjivali bošnjački političari jer su tako lakše skrivali svoje izdaje. Za razliku od neukih gradjana mi znamo da se u svijetu odlučuje po zakonima, a ne po zavjerama i interesima. U slijedećem članku beogradski advokat Srdja POPOVIĆ, na primjeru srbijanske politike, pokazuje da politika nije spletka i prevara, da na političkom polju u svijetu postoje i poštuju se pravila igre tj. zakoni.

M. B.

BiH može obnoviti tužbu protiv Srbije

Vijest da je sud u Londonu odbio zahtjev Srbije za izručenje bivšeg člana Predsjedništva Bosne i Hercegovine Ejupa Ganića, u Beogradu je dočekana kao još jedan u nizu dokaza “antisrpske zavjere”. U razgovoru za Dane, poznati beogradski advokat Srđa Popović detaljno analizira presudu i poruke suda u Londonu i objašnjava zašto je u posljednje dvije decenije u Srbiji “jedini imperativ istrajavanje u glupostima i srljanje u propast”

DANI: Gospodine Popoviću, kako ste razumjeli obrazloženje presude suda u Londonu?

POPOVIĆ: Presuda je izuzetno jasna, sistematična i pravno dosledna; u njoj se svako pitanje najpre izvlači, a onda i konsekventno razrešava. Čitajući presudu, ne možete a da ne konstatujete nesporan moralni autoritet koji taj sud uživa. U presudi se jasno prepoznaje uspostavljeni visoki etički standard na relaciji sud – stranke u procesu – svedoci. Sudija otvoreno ocenjuje svedoke i niihove iskaze i ne pada mu na pamet da bi neko možda mogao da posumnja da je „pozadina” takvog pristupa na bilo koji način sporna. Veoma je precizan, kredibilan i tačan.

DANI: U kom dijelu presude londonskog suda ste konkretno prepoznali taj jasan moralni stav?

POPOVIĆ: Pre svega, fascinirao me je način na koji se sudija doslovno zgrozio nad pokušajem Srbije da trguje, da manipuliše autoritetom suda. Ta zgroženost je veoma upečatljiva.

DANI: Cime je Srbija pokušala da dovede u pitanje autoritet suda?

POPOVIĆ: Srbija je zahtev za ekstradiciju Ejupa Ganica podnela s ciljem da uđe u trgovinu sa Evropom oko svoje kandidature za članstvo u EU. Koliko sam video, ljudi su svedočili da su tokom suđenja pokušani pregovori u kojima se bukvalno trgovalo zahtevom za ekstradiciju: ucenjujući je Ganićem, Srbija je Bosnu i Hercegovinu pokušala da natera da snažnije podrži Deklaraciju o Srebrenici. Usvojen kao rezultat evropskog pritiska,taj dokument je očigledno predstavljao stepenicu ka kandidaturi Srbije za članstvo u EU. Međutim, s obzirom na to da Bosna to nije prihvatila sa posebnim oduševljenjem, a nisu ni pojedine zemlje EU, Srbija je pokušala da se nagodi, u čemu je, kako se čini, kao posrednik učestvovao i turski ambasador. Videli ste da srpski tim ne kaže da će u slučaju pozitivnog ishoda trgovine povući zahtev; oni kažu da će – zakasniti sa podnošenjem. Ta nečuvena drskost, to igranje sa sudom, sa pravdom, činjenica da Velika Britanija za ovu srpsku ujudurmu plaća dva miliona funti, očito je razjarila sudiju Tima Vorkmana. Pokušaj Srbije da pomoću zahteva za ekstradiciju ostvari neki drugi politički cilj morao je biti kažnjen. Poruka je – izvinite, mi za to ne služimo!

DANI: Odakle ta stalna ambicija da nekoga prevarimo, da demokratski i civilizovan svijet ubijedimo da prihvati naša pravila, da sa nama uđe u neke polukriminalne ili kriminalne igre?

POPOVIĆ: Najvažnije je to što je Srbija tokom procesa u Londonu prvi put zvanično priznala da je rat u Bosni i Hercegovini bio međunarodni oružani konflikt. Ovim je konačno eliminisana stara teza o "građanskom ratu" na kojoj je Srbija bazirala svoju odbranu pred Međunarodnim sudom pravde povodom tužbe BiH za genocid.

POPOVIĆ: Dugo živimo u izolaciji i ni o čemu ništa ne znamo. Svet vidimo kao veliku Srbiju i verujemo da i tamo sve funkcioniše po principu naših sitnih prevara. Sigurno da i svetu postoje politički motivi i politički pritisci, ali ne u ovako brutalnom i vulgarnom obliku. Pa, pogledajte slučaj Jurišica! Zar je bilo potrebno da nam sud iz Londona kaže da “Srbija zloupotrebljava međunarodno pravo”?! Zar je bilo neophodno da nam se na takav način stavi do znanja koliko je naš pravosudni sistem loš i korumpiran, koliko u njega niko nema poverenja?! Zar je London morao da nam otvori oči i saopšti da “Srbija revidira istoriju kako bi izjednačila krivicu Srba i Bošnjaka”? Nismo to znali?! Pa, šta je bila Koštuničina Komisija za istinu i pomirenje?! Deklarisani cilj te Komisije je bio izjednačavanje krivice! Šta je sa tezom da u Haagu ima najviše Srba?! Da li neko pomisli – pa, čekajte, možda je to zbog toga što su Srbi počinili najviše zločina? Ne. Ovde se to shvata kao znak diskriminacije, traže se nekakve prihvatljive kvote!

DANI: Šta smatrate najvažnijim dijelom presude suda u Londonu?

POPOVIĆ: Najvažnije je to što je Srbija tokom procesa u Londonu prvi put zvanično priznala da je rat u Bosni i Hercegovini bio međunarodni oružani konflikt. Ovim je konačno eliminisana stara teza o “građanskom ratu” na kojoj je Srbija bazirala svoju odbranu pred Međunarodnim sudom pravde povodom tužbe BiH za genocid. Doduše, srpska strana se očigledno i ovde trudila da izbegne pojam “međudržavni sukob”, pa je zato izmišljen termin – combat conflict. Kada je srpskom timu skrenuta pažnja na to da traži ekstradiciju koja se razmatra samo u slucaju međunarodnog oružanog sukoba, advokat Srbije – Luis – objasnio je da je reč o lošem prevodu i saglasio se sa pomenutom kvalifikacijom. Sve ovo pokazuje da od Miloševica do danas u Srbiji funkcioniše ista matrica po kojoj je, pomoću igre reči i jezičkih zavrzlama, sav trud usmeren ka tome da se izbegne rasprava o suštini. Čitali ste knjigu Momira Bulatovica Slobodan Miloševic, neizgovorena odbrana?

DANI: Jesam.

POPOVIĆ: E, onda ćete se setiti sednice VSO iz juna 1993. tokom koje Milošević, Momir Bulatović, Pavle Bulatović, Života Panić i Momčilo Perišić pričaju o tome kako je za Srbiju opasna i “kompromitujuća” činjenica da su oficiri JNA “upućeni” u Bosnu na platnom spisku jugoslovenske vojske. O tome se desetak minuta vodi rasprava, a onda Milošević, verovatno na zaprepašćenje prisutnih, konstatuje da mu “nije poznato da mi imamo pripadnike VJ u BiH”. Reč je o “šifrovanoj” poruci koju svi odmah razumeju i prihvataju: nema vojske – nema ni agresije! Na taj je način funkcionisao Miloševićev mehanizam laži i samoobmane. Na isti način on funkcioniše i danas.

DANI: Ipak, Srbija je tokom procesa za ekstradiciju Ganića pomenula – medjudržavni sukob. Zašto je to uradila? Ovdje nije riječ o samoobmani?

POPOVIĆ: Reč je o provincijalizmu i gluposti. Srbija je, očigledno procenivši da bi nam tako nešto u slučaju Ganić moglo biti od koristi, rezonovala – šta taj londonski sudija zna, koga je briga, ko će znati; priznaćemo, pozvaćemo se na konvenciju, Ganić će biti ekstradiran i sve ide u našu korist. To što su priznali, misle, nikoga ne obavezuje. U pitanju je težak provincijalizam.

DANI: Kakve posledice takvo priznanje može da proizvede po Srbiju?

POPOVIĆ: Posledica može da bude obnavljanje tužbe BiH pred Medjunarodnim sudom pravde u Haagu. Srbija je priznala da je sve išlo odavde, iz Beograda. Osim toga, ne treba izgubiti iz vida da je u Haškom tribunalu počelo sudjenje Momčilu Perišicu i pitanje je do čega ćemo na kraju tog procesa doći. Jedna od tačaka optužnice je postojanje tzv. Centra 40 preko koga je vršena koordinacija između Generalštaba VJ i operacija u BiH.

DANI: S obzirom na eksplicitno priznanje Srbije da je do 15. maja 1992. učestvovala u ratnim operacijama u BiH, ima li Bosna pravo da traži ratnu odštetu, makar i do navedenog datuma?

POPOVIĆ: Naravno. Ako ste bili u ratu, posebno ako ste, kao što je to učinila Srbija, izvršili agresiju na BiH, onda na tako nešto nesumnjivo imate pravo. Šta ce vojska jedne zemlje na teritoriji druge međunarodno priznate države?! Ako je bio rat, medjudržavni oružani sukob, kako se tretiraju strani vojnici? Šta su oni? Rekao bih – legitimni vojni cilj. Šta drugo?!

Tadićeva uvrijeđenost

U Srbiji je jedini imperativ istrajavanje u glupostima

DANI: Predsjednik Tadić kaže da je odbijanje suda u Londonu da Ejupa Ganića izruči Srbiji, kao i obrazloženje takve odluke, doživio kao uvredu i države i njega “kao predsednika”. Pitam vas kao pravnika i avokata – ima li u ovoj presudi nešto uvredljivo?

POPOVIĆ: Čini mi se da, pre nego što je dao izjavu, predsednik Tadić presudu nije ni pročitao. Druga je stvar to što je predsednik nezadovoljan ishodom besmislenog procesa koji je Srbija vodila pred sudom u Londonu. Ali, ovde je, naročito nakon presude Medjunarodnog suda pravde o Kosovu, postalo normalno da, ako se nekom sudu obraćate za mišljenje, ne ostavite mogućnost da bi taj sud možda mogao doneti presudu koja vam se neće svideti. E, sad, sud je dobar samo ako presudi u vašu korist; ako ne, onda je on politički, pod pritiskom i šta sve ne. Verujem da je u pitanju ozbiljan nedostatak pravne kulture. Mi na sve zakone reagujemo na isti način: zakon koji me štiti je dobar; onaj koji štiti mog protivnika nije. Interesi su uvek ispred prava. Postojao je čovek koji je taj princip odavno vrlo precizno definisao. Zvao se Adolf Hitler. On kaže da je “pravo ono što je u interesu nemačkog naroda”.

DANI: Na kraju, smatrate li realnom najavu Srbije da će uložiti žalbu na presudu suda u Londonu?

POPOVIĆ: Siguran sam da hoće. Pa, oni ne smeju da se ne žale! Videli ste da je, uprkos fijasku pred Medjunarodnim sudom pravde, Srbija spremna da ide i korak dalje, da srlja i da Generalnoj skupštini UN, iako zna da će opet doživeti debakl, podnese novu rezoluciju o Kosovu. Jednom nije dovoljno; poraz mora biti potvrđen. U Srbiji je, izgleda, jedini imperativ istrajavanje u glupostima, u pogrešnim potezima i srljanje u propast. Nažalost, taj princip se već dugo tretira kao najveća moguća vrednost. (PRIMJEDBA M.B. Srbija ipak nije uložila žalbu, ali samo zato što  joj je sud u Londonu dao do znanja da će sama snositi sudske troškove nastavka procesa.)

Ratna odšteta

Red je da sad platimo kako smo glasali

DANI: Budući da srpski predstavnici u organima vlasti BiH neće dati saglasnost na zahtjev za reparaciju ili naknadu štete od Srbije, da li je moguće da neki gradovi ili građani podnesu sličan zahtjev?

POPOVIĆ: Uzimajući u obzir poznate okolnosti, država ima mogućnost da od ljudi traži da individualno podnesu opis štete koju su pretrpeli, kao i zahtev sudu da se utvrdi ko je za to odgovoran. Možete sakupiti hiljadu zahteva, a onda predati jedan. U zavisnosti od toga kako će taj jedan proći, gurate ostalih 999. Idete od slučaja do slučaja, što, naravno, ne bi pokrilo štetu koja je naneta BiH. Ovde je i o naknadi štete prosuto mnogo laži. Pričalo se da će nevini Srbi godinama plaćati odštetu svim Bosancima, čak i onima koji su počinili zločine. Naravno, to nije tačno, to se tako ne radi. A to što ćemo svi plaćati, pa plaćaćemo zato što smo imali takvu vladu. Za čiju smo politiku, uzgred, i glasali. I nismo se nešto naročito bunili ni zbog toga što se 44 meseca bombarduje Sarajevo. Zato je red da platimo.

DANI: Koji je sud nadležan za naknadu štete?

POPOVIĆ: Postoje dva suda i obično prednost ima onaj koji prvi započne postupak. Prvi sud je onaj po mestu izvršenja, dakle sud u BiH. I sami znate da presudu bosanskog suda u Srbiji niko ne bi izvršio. Drugi sud je srpski koju takvu presudu ne bi ni doneo.

DANI: Dakle, sve je samo na nivou teorije?

POPOVIĆ: Tako je.

DANI: A da li za takvu stvar može biti nadležan medjunarodni sud?

POPOVIĆ: Ne postoji medjunarodni sud koji bi razmatrao zahtev za naknadu štete izmedu pojedinaca. Ista stvar važi i za grad Sarajevo.

DANI: Zbog svega što je preživio u proteklih pet mjeseci, ima li Ejup Ganić pravo da tuži državu Srbiju?

POPOVIĆ: Ima, ali će se susresti sa istim problemima.

Razgovarala: Tamara Nikčević (BH DANI)

Izvor: Glasnik  Bosanskog Kongresa