Mihail LEONIDOVIČ HAZIN

Mogućnosti stimulisanja tražnje iscrpene su za 30–40 godina unapred i ovde je potrebno smisliti nešto sasvim fundamentalno. Ali upravo tu temu Stiglic prećutkuje.

Polemike zapadne elite na temu ispravnog postupanja u savremenim kriznim uslovima i dalje traju. Za sada, kako smo ranije konstatovali, Evropska Unija stoji na kursu pooštravanja monetarne politike, a vođstvo SAD na njenom omekšavanju. Različite pozicije izazvane su prvenstveno političkim i konjunkturnim razlozima (rast izvoza EU u vezi je sa padom evra). Zato su SAD odlučile da u polemiku uključe „tešku artiljertiju“, odnosno Džozefa Stiglica. Stiglic je lični neprijatelj jednog od najbližih ekonomskih savetnika Baraka Obame Larija Samersa, koji ga je, kad je bio ministar finansija SAD, oterao sa svih funkcija. Stiglic je poznat još i po svojoj „odmerenosti“ i „nezavisnosti“, što mu je i omogućilo da svojevremeno optuži Samersa za umešanost u totalni lopovluk u Rusiji, koji je dobio naziv „privatizacija“. I Stiglic se založio za širenje mera podrške ekonomiji, odmnosno za novo slabljenje monetarne politike.

Administracija predsednika Obame „upustila se u veliku avanturu, bez izgleda da će im ona uspeti“ izjavio je Stiglic u svom televizijskom intervjuu. „Obnavljanje je toliko slabo da nije u stanju da generiše nova radna mesta za nove učesnike na tržišta rada i ne dozvoljava Amerikancima kojima je potreban posao da ga i nađu, a njih je 15 miliona“.

DRUGA ETAPA STIMULISANJA

„Apsolutno je očigledno da je potrebna druga etapa stimulisanja. Poželjno bi bilo da taj paket mera bude bolje promišljen. On mora biti fokusiran na povratak investiranju u obrazovanje, infrastrukturu i tehnologije. I ako sve te investicije visokog nivoa budu učinjene, dugoročni nacionalni dug će se smanjivati, a rast će u buduće biti snažniji“, izjavio je Stiglic.

Govoreći o dinamici obnove, on je primetio da je „to anemična obnova i verovatno će takvom i ostati. Na nesreću, pri nivou štednje od 5-7 odsto ukupna tražnja će biti slaba. I jedini ko to može promeniti jeste vlada“. On je takođe dodao da ne misli da su „deflacija i drugo dno recesije glavni scenariji, „ali ja i decidno prihvatam mogućnosti rizika od takvog scenarija“.

Sada možemo obratiti pažnju na nekoliko okolnosti. Prvo, Stiglic nije propustio priliku da napadne administraciju Obame, odnosno svog zakletog neprijatelja Samersa.

Drugo, izneo je mišljenje koje je već  postalo ritualno da ekonomija SAD može da očekuje „drugo dno“. Naglasimo da se termin „drugo dno“ ne ponavlja tek tako. Stvar je u tome što monetaristička teorija ne poznaje previše dugih „recesija“ (podsetimo da se u skladu sa našom teorijom sadašnja kriza nipošto ne može označiti kao recesija, jer je to čisto ciklični termin, a sadašnja kriza nosi strukturni karakter). Upravo iz tog razloga se tako aktivno promovisao izlaz iz krize u 2009. godini kako bi sve izgledalo u skladu sa monetarističkom teorijom. Zarad toga su čak revidirali statistiku – smanjili su pokazatelje BDP za nekoliko godina unazad kako bi ušteđene procente pridodali pokazateljima poslednjih meseci.

A „duplo dno“ u toj teoriji se dešava, pa će istaknuti monetaristi produženje krize sada prilagođavati tom svom šablonu. Šta će oni činiti dalje nije baš najjasnije pošto „trostruko dno“ u njihovoj teoriji nije predviđeno.

Treće, rasuđujući o „investicijama visokog nivoa“, Stiglic iz nekih razloga prećutkuje detalje. To je i razumljivo – u situaciji pada ukupne tražnje, povećanje investicija u obrazovanje, infrastrukturu i tehnologije neće dati efekte. Svojevremeno je stimulisanje tražnje u okvirima programa „reganekonomije“ započeto upravo zbog toga što opadajuća tražnja 80-ih godina nije uspevala da pokrene novi tehnološki talas. A šta se može učiniti sada? Mogućnosti stimulisanja tražnje iscrpene su za 30–40 godina unapred – ovde je potrebno smisliti nešto sasvim fundamentalno. I upravo tu temu Stiglic prećutkuje.

TROSTRUKO DNO

Četvrto, on skreće pažnju na tako značajan faktor kao što je štednja. O tome se u poslednje vreme govorilo malo, i razume se zašto. Njen nivo je niz godina bio ispod nule (odnosno domaćinstva su trošila više nego što su zarađivala) i ekonomija SAD je živela na spoljnom prilivu kapitala, i to uglavnom spekulativnog. Danas se taj priliv smanjuje (rizici su previše porasli), a za pokretanje investicionog mehanizma štednja bi trebalo da bude suštinski veća od onog nivoa koji je utvrđen posle prvih godina krize. Rast štednje znači smanjenje tražnje, odnosno pospešivanje krize.

Tako dobijamo situaciju kao u ruskoj bajci – „nos digao, rep podvio“. Čak je i tajno oružje Džozef Stiglic, koga obično lansiraju da bi rekao nešto zbilja važno, zakazalo: nikakav realni recept on ovog puta nije dao. Po svoj prilici, i mogućnosti je ostalo zaista sasvim malo.

Ko je Stiglic

Džozef Judžin Stiglic rođen je u državi Indijani 9. februara 1943.  godine. Američki je ekonomista neokejnzijanac. Dobitnik je Nobelove  nagrade za ekonomiju (2001) „za analizu tržišta sa nesimetričnom  informacijom“. Školovao se u Amherst koledžu i Masačusetskom tehnološkom  institutu, gde je stekao zvanje doktora. Profesor je Kolumbija  univerziteta.

Predsednik je Saveta ekonomskih konsultanata pri predsedniku SAD  (1995-1997) i šef ekonomista Svetske banke (1997-2000). Poznat je kao  žestoki kritičar neograničenog tržišta, monetarizma i neoklasične  politekonomske škole uopšte, a takođe neoliberalnog poimanja  globalizacije, politike MMF u odnosu na zemlje u razvoju i liberalne  reforme u Rusiji.

(standard.rs)

S ruskog preveo: Rajko Dosković